Iluzija vremena, prostora i odvojenosti - moje iskustvo
Citala sam pre vise godina o iluziji odvojenosti. Mudri ljudi su govorili da smo svi jedno, da su odvojenost, vreme i prostor samo iluzije koje nam pomazu da spoznamo odredjeno iskustvo...
Verovala sam tim ljudima, jer sam osecala da znaju o cemu govore, ali i dalje ih nisam bas najbolje razumela. Za mene je to bila apstraktna tema, sa veoma blagim prizvukom jasnoce.
Kada sam postala Reiki prakticar, ova tema mi je bila malo jasnija, jer sam sa drugim stepenom tradicionalnog Usui Reikija, dobila mogucnost da sebi i drugima, posaljem tretman 'na daljinu', pa cak i u proslost ili buducnost.
Ovo je za mene bilo od posebnog znacaja, a ukoliko proucavate Zakon privlacenja, bice i vama. Shvatila sam koliko zapravo malo znamo o svetu u kome zivimo i prestala da se ogranicavam pitanjima 'kako ce se nesto dogoditi' i 'kada ce se dogoditi'. Sve je energija, sve se menja. Kada bi vam neko rekao da brojite do kraja brojanja, dokle biste brojali? Mogli biste brojati zauvek, jer svakako, ne postoji poslednji broj. Uvek mozemo nadovezati jos jedan. Ako su brojevi beskonacni, onda dakle, postoji beskonacan broj mogucnosti kako ce nesto da se desi i nema potrebe da frustriramo svoj um pokusavajuci da dodjemo do odgovora. Nase je da postojimo, kreiramo...
Iluziju odvojenosti sam spoznala nakon smrti mog dede. Trebalo mi je neko vreme da prevazidjem prvobitni sok i tugu. Pustila sam da sve to izadje iz mene... Tako je najzdravije, emocije ne treba niposto potiskivati. Nedugo za tim, tokom kupovine, zapocela sam neobavezan razgovor sa trgovkinjom u prodavnici. U jednom trenutku, ona je rekla "Da, znam sada ko si ti, poznavala sam tvog pokojnog dedu". Rec 'pokojnog', zvucala mi je neprirodno, kao lose osmisljena laz. Shvatila sam, da iako znam da je napustio svoje fizicko telo, ja njega ne smatram pokojnim. Shvatila sam, da zapravo osecam da je tu. Cak i kada sednem na njegov prazan krevet, imam osecaj da je samo prosetao i da ce se ubrzo pojaviti na vratima.
Od tada je proslo skoro godinu dana. I dalje se tako osecam. Prihvatila sam smireno da ga vise ne mogu videti fizickim ocima, ali zaista nemam osecaj da smo se ikad na bilo koji nacin rastali. Jos uvek osecam ljubav. Jos uvek osecam da je obostrana, nikako neuzvracena. Razbila sam iluziju odvojenosti, shvatila sam je. Ova iluzija ega je sjajna, jer nam pomaze da kroz raznolikost spoznamo ko zelimo da budemo, kako zelimo da se osecamo, s kim zelimo da se druzimo, cime zelimo da se bavimo... Upravo nam to omogucava da rastemo kroz iskustva. Niko nikoga zapravo ne napusta, svi smo jedno, svi smo ljubav... Ljubav nema dimenzije, mozete je uputiti i podeliti sa nekim, gde god da se nalazi.
I ponavljam, jer zaista od srca zelim da to shvatite, mi smo ljubav...